Story of my life

Dobrodošli na moj blog


16.11.2018.

Horor

Smak svijeta. Jer nema nas. Nas. Ljudi koji smo uvijek bili zajedno. Šta god da se dešavalo. Zar je moralo da nestane? Zar nema neko drugo ljepše rješenje? Da li shvatate da kad su bile poplave 2014.godine voda nam hvala Bogu nije ušla u kuću. Ali došla nam je do vrata. Falilo je dva cm da uđe. Nemamo kuću na sprat nego dvije niske kuće u dvorištu. I nismp imali ništa više od tavana. I nismo otišli. Odlučno smo ostali da noćimo tu. Pa ako voda dođe penjemo se na tavan štale. Je li vjerujete da se sekunde jedne nisam prepala šta će biti sa nas. Da li će nas voda odnijeti? Da li će nam kuću odnijeti? Ne. Bila sam mirna. Znala sam da je tu moja porodica bez obzira na sve. To me držalo smirenom kao i njih. Ovo nas je uništilo. Ništa gore nismo doživjeli.

16.11.2018.

Patnja

Sedmi dan je danas. Suze su mi skoro pa presušile. A gore mi je nego prvi dan. I dalje se nadam. Iščekujem neće li se vratiti. Da vidi patnju koju je ostavila za sobom, vratila bi se. I tu ne računam mene i brata. Nego očevu patnju. Istinski se kaje za sve. Sad ćete reći kasno. Nikad nije kasno. Bog voli one koji su griješili pa se pokajali. Prima ih nazad u zagrljaj. Želim da nam pomogne. Da budemo složni i srećni. Ne želim da patim, ni ja, ni brat, ni tata, a ni mama. Želim da se ponovo volimo kao prije. Danas sam čitala neki motivacioni citat u smislu da se stalno brinemo oko nečega i to nam je najveca briga, i baš kad se to završi naiđe sljedeća i tako u krug. To je tačno. Ali ovo je smak svijeta za nas. Najteži period života do sada.

15.11.2018.

6 dana

Prošlo je 6 dana. Nema pomaka. Čujemo se pomalo. Tata ludi kući i dalje. Došli smo do psihijatra. I sad je sve dobro dok sam ja kući. Ali šta kad ja odem za vikend nazad na faks. Šta onda? Onda da izludim tamo jer ne znam šta se kući dešava. S bratom pričamo. I onda se pitam zar je moralo sve ovo da se desi da bismo mi svi bili u redu, da pričamo, da se slažemo. Sad ispade da nam je mama smetala u tome. Mislim naravno da nije. Ali zar je ona morala da ode od kuće da bismo mi vidjeli da treba da budemo složni?

12.11.2018.

Razgovor

Pričale smo. Nisam zadovoljna. Žalosna sam. Nema šanse da se oni pomire. Ona je odlučna da ga ostavi. Dosadilo joj je da sluša sve priče. Tako kaže. Znam ja da je tata tako u fazonu glavnu riječ vodi. Ali nekako ne znam. Možda je u pravu. Možda je psihički to dosadno i ne može više izdržavati. Nek mi neko pomogne. Savjetujte me. Šta mi je činiti. Da li je ubeđivati da se vrati ili trpiti?

12.11.2018.

Poziv

Očekujem poziv oko podne. Nazvaće rekla je. Jedva čekam. Iako mi nije drago previše. Jer to i dalje ne znači da će njih dvoje da se pomire. To ne predstavlja potpunu ravnotežu u našim životima. Ali ipak postoji svjetlo. Uskoro nadam se još ljepše novosti. Hvala ti Bože!

11.11.2018.

Zašto?

Došli smo do informacije da je bila kod jedne stare drugarice. I imamo broj telefona. Ali ta žena se ne javlja. Da li zato što je mama nagovorila da se ne javlja na te brojeve ili stvarno žena nije vidjela poziv jer je ostavila telefon negdje, ja stvarno ne znam. Ni sama ne znam šta me je snašlo. Bila sam jutros u crkvi. I tako dok je trajala služba odjednom je granulo sunce kroz prozor. Ja se i dalje pitam da li je to neki znak da nas stvarno čeka svjetlo na kraju ovog groznog puta ili je to samo obično sunce kojim počinje topao dan. Voljela bih kad bi mi neko nešto konkretno rekao, a ne samo neka nagađanja.

11.11.2018.

Razmišljanje

Već mi na pamet padaju suicidalne misli. Jednostavno želim da nestanem. Želim da me nema. Da ne moram ovo da proživljavam. Možda sam zbog toga i sebična. Ali, danas je treći dan ljudi. Ja sam iznemogla. Kao i cijela familija. Zar je došlo do toga da idemo u policiju? Zar da je tako tražimo? To kad se desi, onda moramo da budemo spremni na svašta. Jer policija se zna šta nalazi kad se prijavljuje nestanak i tako to. Ne želim da budem pesimista. Ali, teško je izmoći se s ovim. Ne može čovjek biti optimističan u ovakvim situacijama.

10.11.2018.

Potraga

Sutra idu u rodno mjesto da vide da nije tamo. Ne mogu da vjerujem da se sve ovo dešava. Uništava me činjenica da se njoj sada gore stvari od ovoga dešavaju. Cijelu noć nisam spavala, trzam se na svaki zvuk telefona. Sve kontam nešto ću čuti, nešto saznati. Ne ide. Ne promjeramo se od početka. Ukopani smo. Blokirala nam je sve puteve koji vode njoj. Nadam se da će sutra biti novosti. Veselih. Sve mislim da znaju da je tamo a neće da mi kažu. Jedva čekam da svane jutro da krenu. Ujutro ću na službu u crkvu. Treba mi ta vrsta mira koji pruža molitva u vjerskom objektu. Iako se neprestano molim i ovdje u sobi. Ali možda molitva više djeluje ako si bliže Bogu na taj način.

10.11.2018.

Odlazak

Zašto se meni ovo dešava u životu? Sad sam čitala neke vjerske citate koji kažu da će sve biti dobro samo treba sačekati. Vjerujem u Boga stvarno i znam da je tako, ali ja nemam strpljenja za čekanje. To nisu neki random ljudi u mom životu. To su mi roditelji. Ne mogu da gledam ovakve stvari. Ovo nikad nisam mogla da zamislim da će nama da se desi. To je uvijek bilo kod nekog drugog u kući. Ali ne kod nas. Naš dom je rasturen. Jedina činjenica trenutno. Nadam se da griješim i da ću se ovome uskoro smijati. A sad moram da patim. Izgleda tako mi sudjeno.

09.11.2018.

Razvod

Mislim da ću da se ubijem. Zamislite da u 22. godini saznate da vam se roditelji razvode. Pa to je predivna vijest. Ne mogu da vjerujem da mi je ovo priređeno. Kako čovjek da se ičemu raduje nakon toga? Ružno je da ovo kažem, jer sam hrišćanka, ali zašto mi Bog uništava život? Zašto razdvaja jedino dvoje ljudi koji mi znače u životu? Ja se ovdje opterećujem glupostima, nekim tračevima, zezam se po cijeli dan, a da nisam ni svjesna da mi se kod kuće tako strašne stvari dešavaju. Ona sad odlazi od kuće. U baš ovom trenutku putuje negdje daleko. Čak ne želi da kaže gdje. Pogađa me to. Suze su mi presušile. Dva sata sam jecala i plakala. Bezuspješno. Oni su svoje zacrtali. Porodica mi je razorena. I to zbog osobe koju zaboli ona stvar za sve. Nije vrijedno.

05.11.2018.

Prsten

Otkad sam shvatila da mi se sviđa, počela sam da se prisjećam nekih detalja od prije. I tako, sjećam se, jedno veče smo igrali onu igru sa slusalicama i pogađanje riječi. I drugarica ina prsten na ruci koji izgleda kao zaručnički. Zeza on nju kao to se tako mlada već zaručila, i onda pogleda u mene, jer sam sjedila preko puta njemu, i reče a ti nemaš prsten? Da ga nisi sakrila? Ljudi, ja ne mogu da vam opišem. Možda to vama izgleda sad glupo i besmisleno, ali meni znači. Pogledao me je tako nekako, kao da želi reći znači slobodna si. Ne znamo se mi tako dobro pa bi to pitanje bilo jedno od važnijih u cijeloj ovoj situaciji.

04.11.2018.

Sreća radost

Ljudi - PRIČAMOOO!!! Presrećna sam. Nije ljut više. Vjerovatno jer se dugo nismo vidjeli. Puna dva dana. Ljudi kako mi je mahnuo kad sam ušla u prostoriju. Nisam mogla da vjerujem. Prosto nevjerovatno. Ali žao mi je što on ne zna moja osjećanja. Želim da znam ali nemam snage za to. A ni hrabrosti. Ostaću sama i to je to.

03.11.2018.

Snovi

Budim se mokra iz sna. Sanjala sam ga naravno. I nije ono što će možda neko pomisliti. Imala sam noćnu moru. Priznavao je osjećanja nekoj djevojci, a to nisam bila ja. Bila sam tako ljuta, htjela sam da ga udaram i sve ali nisam mogla. Počelo je nešto da me guši i probudila sam se. Ne znam šta je ovo. Ne znate kakav bijes je u meni bio. Ne razumijen više samu sebe. Zar da poludim odjednom zbog njega. Zar je iko na ovom svijetu zaslužio da ludimo za njim. Bojim se da ne. A u snu smo se taman pomirili. Zato me to i pogodilo još više. Jer smo pričali, a on je otišao drugoj. Ljudi zamislite kad sam legla 4 i sad ustala u 8 koliko me to izludilo. Više ne mogu ni da spavam. Ne znam. Neka mi neko pomogne da se spasem hihi. Šalim se naravno. Dugo nisam osjećala ovako nešto pa mi je pomalo čudno i iznenađujuće.

02.11.2018.

Da li je moguće?

Počinjem ovaj post sa "Da li je moguće?" i i dalje ne shvatam. Pokušavam da shvatim zašto se taj momak naljutio na mene. I tako ljut otisao kući iz ovog jebenog doma i vratio se danas i dalje ljut. Ne znam ni sama više zašto se ljuti. A mislim da je i on zaboravio, nego samo iz inata to radi jer ne želi da popusti prvi. Izjeda me to da znate. Pogađa me to da se od svih baš on naljutio. Nisam loša osoba a nije ni on. Bar tako mislim. A ipak ne pričamo. Kad mi reče dok je silazio niz stepenice da nisam pozvana na kolače u sobu (btw bila mu je slava) i plus na to doda da uopšte ne komunicira sa mnom, meni iskreno nije bilo dobro. A najgore od svega je to što sam se pravila jakom i pretrpila. Čak sam i dobacila nešto u smislu da ni ja s njim ne pričam. A zapravo bih ga sad budila da mu izvinim za ne znam ni sama šta. Haos u mom životu. Možda je ovo i glupo. Ali to ne može da shvati niko ko nije tu. Ne shvatamo ni mi koji proživljavamo, kako da onda shvati neko ko ovo čita.

<< 11/2018 >>
nedponutosricetpetsub
010203
04050607080910
11121314151617
18192021222324
252627282930