Story of my life

Dobrodošli na moj blog

12.04.2019.

Odluka

Odlučila sam nešto. Od sada sam samo ja važna. Više nikome ne želim da se prilagođavam. Ako nekome odgovaram može sa mnom da se druži i da mi priđe kao normalnoj osobi. Ostali me ne zanimaju. Jednostavno neću više da se bavim time.

09.04.2019.

Ludilo

Želim da se javim momku koji mi se sviđa. Jer sam stvarno smotana što se tiče flerta i zavođenja. Moram nekako da mu privučem pažnju. Nisam sigurna kako. Ima li ko kakav savjet. Pišite ideje.

04.04.2019.

Zaljubljena luda

Ćao svima prije svega. Nije me dugo bilo. Nemam baš vremena za ovo pisanje od gluposti koje mi se dešavaju u životu. Vratila sam se samo jer moram negdje i nekome da kažem za ludost koju osjećam. Zaljubila sam se. Ne znam kako ni kad. Poludjela sam načisto. Ništa on nije uradio da to dođe. Jednostavno se desilo. Poremećena sam kad se radi o ljubavi. Ne znam da se kontrolišem. Ili sam za nekim baš odlijepila ili sam hladna kao stijena. Nema sredine. Uglavnom ne znam šta da radim sada u vezi ovoga. Pisaću vam još o njemu u sljedećim postovima.

22.02.2019.

Ko se tuče, taj se voli

Bukvalno se tučemo dva dana. Ne znam kako je počelo uopšte. Valjda sam ja njega prva udarila i onda je on samo nastavio. Imam modrice po tijelu. Ali nije mi žao. Uživam u toj tuči. Nemojte misliti da je to pravo udaranje. To je ono bezveze dječje igranje. A sinoć je legao na krevet na kojem sam ja sjedila preko puta drugarice. I tako se nešto zezali. Kad on stavi ruku na moja leđa i poče me maziti. Ja sklonim ruku i kažem mu nemoj, međutim on je nastavio. Bilo je to lijepo. Čak iako to on nije gledao kao ja. Čak iako mu ne znači kao meni. Uživala sam i bila sam srećna u tom momentu.

11.02.2019.

Neuzvraćena ljubav

Ne znam šta da napišem. A ni o čemu da pišem. Danas sam išla u crkvu sa momkom koji mi se sviđa, a ne bi smio, i drugaricom. On to naravno ne zna, jer me gleda samo kao prijateljicu. Užasno je to. Znam da on nije baš najbolji izbor, ali ipak mi je krivo da smo zapeli u ovakvoj situaciji. Želim više, a ne mogu to ni da tražim ni da kažem. Jednostvno, blokirana sam. Svaki zagrljaj, svaki dodir, svaku riječ tumačim drukčije nego on.

08.02.2019.

Očekujem dobrodošlicu po hiljaditi put

Ćao svima. Vraćam se. Želim da nastavim da pišem ovdje. Iako mi je još uvijek haos u životu. Ako ste u toku mog bloga znaćete o čemu pričam. Ležim u krevetu. U ponedjeljak sam zamalo zeznula koljeno. I prvo sam jedva i šepala, a sada sam već uveliko bolje. Jedva čekam da se skroz oporavim pa da počnem da trčim. Nervira me da budem ovako pasivna. Nikuda ne mogu. Ne mogu da okrećem niti da savijam nogu u koljenu. Strašna blokada. Želim da se pokrenem. Moram. Iskreno tek sada u životu vidim koliko je teško ljudima kojima nemaju nogu ili im nije u funkciji. Vezan si za jedno mjesto i ne možeš nikuda. Sve ti se servira i svi te gledaju kao da si nesposoban za bilo šta. Žalosno je to sve. Već pet dana sam na dijeti. Ne strogoj, ali ipak radim na tome da smršam. Moram do ljeta da se uredim. Mislim da imam dovoljno vremena da ne bih morala neke drastične promjene da uvodim u ishranu i fizičku aktivnost. Do sljedećeg puta.

16.11.2018.

Horor

Smak svijeta. Jer nema nas. Nas. Ljudi koji smo uvijek bili zajedno. Šta god da se dešavalo. Zar je moralo da nestane? Zar nema neko drugo ljepše rješenje? Da li shvatate da kad su bile poplave 2014.godine voda nam hvala Bogu nije ušla u kuću. Ali došla nam je do vrata. Falilo je dva cm da uđe. Nemamo kuću na sprat nego dvije niske kuće u dvorištu. I nismp imali ništa više od tavana. I nismo otišli. Odlučno smo ostali da noćimo tu. Pa ako voda dođe penjemo se na tavan štale. Je li vjerujete da se sekunde jedne nisam prepala šta će biti sa nas. Da li će nas voda odnijeti? Da li će nam kuću odnijeti? Ne. Bila sam mirna. Znala sam da je tu moja porodica bez obzira na sve. To me držalo smirenom kao i njih. Ovo nas je uništilo. Ništa gore nismo doživjeli.

16.11.2018.

Patnja

Sedmi dan je danas. Suze su mi skoro pa presušile. A gore mi je nego prvi dan. I dalje se nadam. Iščekujem neće li se vratiti. Da vidi patnju koju je ostavila za sobom, vratila bi se. I tu ne računam mene i brata. Nego očevu patnju. Istinski se kaje za sve. Sad ćete reći kasno. Nikad nije kasno. Bog voli one koji su griješili pa se pokajali. Prima ih nazad u zagrljaj. Želim da nam pomogne. Da budemo složni i srećni. Ne želim da patim, ni ja, ni brat, ni tata, a ni mama. Želim da se ponovo volimo kao prije. Danas sam čitala neki motivacioni citat u smislu da se stalno brinemo oko nečega i to nam je najveca briga, i baš kad se to završi naiđe sljedeća i tako u krug. To je tačno. Ali ovo je smak svijeta za nas. Najteži period života do sada.

15.11.2018.

6 dana

Prošlo je 6 dana. Nema pomaka. Čujemo se pomalo. Tata ludi kući i dalje. Došli smo do psihijatra. I sad je sve dobro dok sam ja kući. Ali šta kad ja odem za vikend nazad na faks. Šta onda? Onda da izludim tamo jer ne znam šta se kući dešava. S bratom pričamo. I onda se pitam zar je moralo sve ovo da se desi da bismo mi svi bili u redu, da pričamo, da se slažemo. Sad ispade da nam je mama smetala u tome. Mislim naravno da nije. Ali zar je ona morala da ode od kuće da bismo mi vidjeli da treba da budemo složni?

12.11.2018.

Razgovor

Pričale smo. Nisam zadovoljna. Žalosna sam. Nema šanse da se oni pomire. Ona je odlučna da ga ostavi. Dosadilo joj je da sluša sve priče. Tako kaže. Znam ja da je tata tako u fazonu glavnu riječ vodi. Ali nekako ne znam. Možda je u pravu. Možda je psihički to dosadno i ne može više izdržavati. Nek mi neko pomogne. Savjetujte me. Šta mi je činiti. Da li je ubeđivati da se vrati ili trpiti?


Stariji postovi

<< 04/2019 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
282930